In Memoriam - Aco Petrović

Posle duge, teške i neizlečive bolesti, preminuo je Aco Petrović, ugledni košarkaški strateg i predsednik Udruženja košarkaških trenera Srbije.

Petroviću  je početkom prošle godine dijagnostifikovano retko neurološko oboljenje koje uzrokuje atrofiju mišića. Prve simptome bolesti osetio je kada je radio kao trener Uniksa, a sudbina je htela da poslednji meč u karijeri vodi krajem januara iste godine u Beogradu protiv Crvene zvezde, čiji je glavni trener bio 2009. godine, a bio je i član stručnog štaba kada je osvojena poslednja titula 1998. godine.

Rođen je u Požegi 14. oktobra 1959. godine, a tokom karijere vodio je beogradski Radnički, Hemofarm, FMP, Lokomotivu iz Rostova, Uniks, Žalgiris i Azovmaš.

Bio je asistent selektoru Svetislavu Pešiću u reprezentaciji Jugoslavije, sa kojom je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu u Turskoj 2001. i godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.

Petrović ima i srebro sa EP u Poljskoj 2009, prvo pod imenom Srbija, kada je bio u stručnom štabu Dušana Ivkovića. Zavrvršio je sa velikim uspehom Geodetski fakultet u Beogradu, u gradu gde je došao kao četrnaestogodišnjak i, pored ostalog, za uvek zavoleo košarku, kojoj je, sa mnogo uspeha posvetio ogromnu energiju, znanje, pa i život. Škola je bila prioritet i tu obavezu nikada nije zanemario, a sa košarkom se više amaterski susreo u Radničkom na Crvenom krstu. Upravo, tada najboljem mestu da se u košarku zaljubi za ceo život. Istovremeno, punih četrnaest godina je kao diplomirani inženjer radio u Institutu za zemljište.

Vratio se, pokazalo se definitivno, u košarku 1990. godine, prirodno u Radnički, a na poziv Pive Ivkovića, koji je u Aci prepoznao talentovanog mladog čoveka. Ta ponuda da radi u mladim kategorijama na Krstu, opredelila je njegov život i to je bio početak izuzetne trenerske karijere. Piva je za sva vremena, to je uvek isticao, bio Acin učitelj i uzor za sva vremena. Bio je predvodnik i najbolji izdanak nove generacije trenera koja je stupala na košarkašku scenu.

Sve svoje šanse, koje su mu u reprezentaciji, s razlogom, pružale starije kolege, upornim radom, neprekidnim usavršavanjem i posvećenosti košarci, iskoristio je i uvek se peo stepenicu više. Ni jedno poverenje nije izneverio.

Sa Pivom je bio osnivač i utemeljivač modernog Udruženja košarkaških trenera i bio njegov prvi sekretar, da bi 25. decembra 2011. postao predsednik UKTS. Već sa iskustvom i željom da unapredi rad svog udruženja, od prvog dana je prionuo na posao. Krenuo je na novi zadatak sa ogromnom energijom i žarom početnika. Njegov plan i program rada, nove ideje i najviši profesionalni standardi, sada su, na žalost, njegova zaostavština i zadatak onima koji će taj program rada sprovoditi do kraja. Uz sve to, poštenje je bio njegov zaštitni znak.

Kao što je poštovao kolege i uzore od kojih je učio i sam je postao primer i uzor za sve koji nameravaju ili su tek seli na trenesku klupu.

Istovremeno, Aco je imao uzoran privatni život. U njemu, njegova porodica, supruga, sin i ćerka, imali su veliki oslonac podršku i ogromnu ljubav.

Neizlečiva bolect i tragična smrt , prerano su nam otele Acu Petrovića. Tragično je zaustavljen čovek koji nam je mogao još dugo i mnogo, mnogo toga podariti. Najveći je i nenadoknadiv gubitak zadesio njegovu porodicu, ali i srpsku i evropsku košarku.